Заборављени

ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД ОДЛАСКА СЛОБОДАНА ЦИЦЕ ПЕРОВИЋА
Први глумац будућег века
Шездесетих година играо је на начин који ће деценију касније постати главни тренд у америчком филму, појавом методских глумаца попут Дастина Хофмана, Ала Паћина или Роберта де Нира. Глумио је у првом филму црног таласа („Буђење пацова”), у првом српском филму у боји („Поп Ћира и поп Спира”), у првом српском хорору („Лептирица”). Добио је нишког „Цара Константина”, пулску „Златну арену”, „Стеријину награду” за позоришни рад. Од колега и света опростио се на проби за Чеховљев „Вишњик”, у својој 52. години, када је у улози старог Фирса изговорио пророчку завршну реплику: „... А мене заборавили”

Пише: Марко Танасковић

Пре тридесет година, топлог пролећног поподнева 2. маја 1978, на Институту за онкологију у Београду, после кратке и тешке болести преминуо је истакнути српски драмски уметник Слободан Цица Перовић. Иако је умро релативно млад (у 52. години), оставио је иза себе богато и несвакидашње разноврсно уметничко дело. За скоро тридесет година професионалног бављења глумом, остварио је бројне позоришне, филмске и телевизијске улоге, међу којима неке несумњиво заслужују да понесу епитет антологијских. Добио је најпрестижнија глумачка признања друге Југославије, попут нишког „Цара Константина” (за филм Буђење пацова), пулске „Златне арене” (за комедију Мушкарци) и „Стеријине награде” за позоришни рад. Након његове смрти, угледни позоришни критичар написао је у Новостима: „Умро је глумац тихе патње и још тише радости, душописац уздржаног геста и минуциозног израза, копач злата по дубинама људске душе. Умро је Слободан Цица Перовић, велики глумац и песник луталица, пријатељ пријатеља уметности.”
Данас, три деценије касније, не постоји ниједна монографија о овом врсном уметнику, ниједна глумачка награда или културна манифестација не носи његово име, а током недавне прославе педесетогодишњице његовог матичног позоришта „Атељеа 212” његово име једва да је споменуто. Успомену на њега чувају колеге и савременици, приповедају о глумачким бравурама и кафанским догодовштинама, о освојеним наградама и далеким путовањима.
И сви се слажу у једном – Цица Перовић био је јединствена и непоновљива појава у српској култури и један од највећих. Србија се одувек могла подичити да има понајбоље глумце на Балкану, а можда и шире. Имена попут Жанке Стокић, Љубинке Бобић, Љубише Јовановића, Миливоја Живановића, Мире Ступице, Љубе Тадића, Зорана Радмиловића само су нека од најистакнутијих у тој плејади глумачких величина. Иако по свом раскошном таленту и надахнутим интерпретацијама несумњиво припада тој групи одабраних, Цица Перовић, како је једном приликом приметио редитељ Живојин Павловић, разликује се од свих њих по томе што нема ни претходника ни наследника, по томе што му је готово немогуће пронаћи пандана и парњака међу садашњим и глумцима из прошлости.

АВАНГАРДА И КОПЧА СА СВЕТОМ

Био је потпуно оригинална појава, скоро па инцидент на нашој позоришној и филмској сцени. Ишао је далеко испред свогa времена, а својим специфичним глумачким колоритом, изнијансираним уметничким изразом и јаком, неконформистичком личношћу представљао је креативни мост између послератних глумачких генерација и оних који ће на велику сцену ступити убрзо након његове смрти, почетком осамдесетих.
Такође, на известан начин био је и авангардна копча српске глуме са великим светом, јер оно што је он радио током шездесетих година у позоришту и на филму, начин на који је градио своје ликове изнутра, скоро десет година касније постаће главни тренд у америчком филму седамдесетих, кроз појаву методских глумаца попут Дастина Хофмана, Ала Паћина и Роберта де Нира који су изашли из глумачког студија Лија Стразберга.
Иако сасвим несвестан тога, Цица Перовић био је најчистији и најбољи заступник Станиславског у српском позоришту, један од протагониста новог, модерног позоришног израза који је са собом донео нови однос према тексту, нови говор, нови акценат, нови начин мишљења и осећања. Код Перовића ништа није било као код других – ни животни стил ни схватање глумачког позива. „Био је или последњи боем прошлог столећа или први глумац будућег времена” (Ј. Ћирилов).
Рођен у Крагујевцу 6. маја 1926, у официрској породици, детињство и рану младост провео је у Крушевцу, Приштини и Нишу. За време Другог светског рата бива послат у радни логор у Немачку, где за нацисте прави гипсане Хитлерове бисте и доживљава свакодневна бичевања праћења поливањем хладном водом. Иако никада није много говорио о овом периоду свог живота, нема никакве сумње да су га страшна логорашка искуства заувек обележила и допринела обликовању његових бројних ликова који се налазе у патњи и болу.
Куриозитет је да се, након савезничког ослобађања из логора, у земљу вратио пешице и аутостопом, радећи успут као надничар на сеоским имањима како би се прехранио. Након рата, у жељи да побегне од немаштине, патријархалног васпитања и формализма, трајно се настањује у Београду. Добија посао инспектора у „Прецизној механици” и жени се колегиницом Милицом. Из тог брака добија своју једину ћерку Весну. Убрзо уписује Позоришну академију у класи са Љубом Тадићем, Љиљаном Крстић, Бором Тодоровићем, Радетом и Оливером Марковић, те многим другим данас познатим глумцима.

ЖИВОТ У ИГРИ, ИГРА ЖИВОТОМ

Почиње да глуми у Југословенском драмском позоришту, али убрзо прелази у Београдско драмско, где ниже своје прве велике успехе. У то време, у БДП-у играју се савремене (углавном америчке) драме у којима дебитује нова класа даровитих глумаца. Истовремено, бије се битка за ново позориште у коме се форсира реалистичнији сценски израз и модерна тематика, чиме се у позориште привлачи једна нова, млађа генерација гледалаца. Раде Марковић, један од глумаца који су заједно са њим утирали пут савременом позоришном изразу и новом репертоару, каже за Перовића:
„Као врло млад човек, Цица Перовић је имао буран хемингвејевски живот. Када је ушао у свет глуме, био је нестрпљив колико је већ имао да каже. И рекао је то на свој непоновљив начин. Он је живот уносио у игру и играо се животом.”
Највећу афирмацију на даскама које живот значе Цица Перовић доживљава играјући улогу Џорџа у легендарном комаду Едварда Олбија Ко се боји Вирџиније Вулф у „Атељеу 212”. У тој сјајној подели Мире Траиловић, иначе првој представи „Атељеа” која је обишла свет, партнерку Марту игра његова колегиница са класе Љиљана Крстић, са којом је касније често глумио. Сви који су гледали ту хит представу (више од 170 извођења) слажу се да су њих двоје много надахнутије одиграли стари брачни пар од Ричарда Бартона и Елизабет Тејлор који тумаче исте ликове у славној филмској верзији овог комада. Перовићев огорчени интелектуалац Џорџ, који од ужасне породичне ситуације бежи у свет имагинарног, остаје једна од његових најупечатљивијих улога. Признање за ову вансеријску креацију добио је и од америчких позоришних критичара, који су га прогласили за најбољег страног глумца након извођења Вирџиније у „Линколн центру” 1968.
На жалост, вест о том огромном признању стигла је у земљу тек неколико година касније. У то време буктале су студентске демонстрације а пошто је Цица Перовић пружио подршку студентима и говорио на протестима, власти су у медијима прећутале тај његов велики успех. Већ тада почиње тенденција игнорисања и маргинализовања од стране комунистичких култур-трегера и комесара која ће се наставити и након његове смрти, све до данашњих дана. Није неважно рећи да је Цица Перовић један од ретких српских глумаца те епохе који никада није глумио партизана. Играо је у филму Мост (1969) Хајрудина Крвавца, једном од најуспешнијих филмова о НОБ-у, али у улози представника развлашћене и понижене грађанске класе, инжењера, пројектанта моста који партизани треба да дигну у ваздух.

ПО ИВИЦАМА ЖАНРОВА

Због своје уверљивости и аутентичности, у којој не постоји ништа сувишно, ништа извештачено, ништа лажно, што камера лако препознаје и разоткрива, Перовић подједнако често и подједнако добро глуми и на филму и телевизији. На филму такође трага за новим хоризонтима и узбудљивим изазовима – глуми у првом филму црног таласа (Буђење пацова), у првом српском филму у боји (Поп Ћира и поп Спира) и у првом српском хорор филму (Лептирица). Показује се као подједнако вешт и у тешким драмским улогама (Кадијевићев Поход, Петровићев Три и Врдољакова Мећава), али и у лепршавим комедијама које снима са Сојом Јовановић и Милом Ђукановићем (Дилижанса снова, Мушкарци, Инспектор и Не дирај у срећу).
Његов особен стил глуме, увек озбиљан, уздржан и испуњен аутоиронијом, суверено се креће по ивицама жанрова и на граници патоса, призивајући из комичног трагично и обратно, цедећи лиризам из егзистенцијалне опорости. Велику популарност доживљава и на телевизији, где глуми у култним ТВ пројектима као што су Сироти мали хрчки, Господин Фока, Код судије за прекршаје и Салаш у малом риту. За телевизију је снимио и своју можда најбољу улогу, у потресном Чеховљевом Павиљону број 6, где, окружен врхунском глумачком екипом (Зоран Радмиловић, Љуба Тадић, Паја Вујисић и Стево Жигон), бриљира као психијатар који доживљава да буде затворен са својим пацијентима.
Изван сцене, када се спусти завеса и угасе камере, Цица Перовић био је непретенциозан, резервисан и затворен. Иако је многима споља деловао намћорасто, грубо и бодљикаво, они који су га боље познавали тврдили су да се ради о нарочито осећајном и великодушном, па чак и стидљивом човеку. Својим неконвенционалним понашањем подизао је заштитне бедеме око себе, бежећи од насртљивих људи, славе и естрадног живота коме није тежио.
Водио је неуредан, боемски живот, са свим његовим пропратним страстима и пороцима. Волео је кафану, волео је брзу вожњу и волео је да се коцка, а пред сам крај живота и да пије. Ни наклоност лепих жена није му била страна.
Ипак, може се рећи да су његову највећу страст представљала авантуристичка путовања око света. За воланом свог „ситроена ајкуле”, пропутовао је већи део планете. Та своја искуства намеравао је да преточи у путописни роман који никада није стигао да заврши.
Умро је на начин који сања сваки велики глумац, готово на сцени и потпуно уживљен у улогу. Последње реплике пред публиком изговорио је 11. априла 1978. у представи Марија у „Атељеу 212”. Од колега се опростио на проби за Чеховљев Вишњик када је у улози старог Фирса изговорио завршну реплику:
„... А мене заборавили.”

***

Хероји новог кова
Захваљујући свом специфичном изгледу и свежем сензибилитету, Цица Перовић тумачи улоге хероја новог кова у представама као што су Осврни се у гневу Џона Озборна, Великом ножу Клифорда Олетса, Мачке на усијаном лименом крову Тенеси Вилијамса, Краљ умире Ежена Јонеска и Картотеци Тадеуша Ружевича.

***

Путовања
У једном интервјуу за НИН, говорио је и о својим путовањима:
„Најпријатније у њима је то што полако нестајете у сталном промицању, протицању, у ономе што у тренутку спазите. Прилазећи неком граду, пролазећи кроз њега на брзину, најчешће сам имао готово попуну представу и о њему и људима који тамо живе. Супротно томе, кад год сам се негде дуже задржавао губио сам критеријуме, прилагођавао сам се приликама и људима којима сам бивао окружен: моја представа се замагљивала, почињао сам на познати грађански начин да их процењујем, да их прихватам као добре или лоше, као богате или сиромашне, у сагласности са оним што сам донео међу њих.”

***

Искуство
Цица Перовић је нарочито био импресиониран ставом према животу и људима које је, током својих путовања, сусрео у Индији. Фасцинирао га је начин на који им је успевало да буду срећни упркос материјалној беди, што је било у сагласности и са његовом животном филозофијом. „Немам чуло за материјалне вредности. Посматрам живот као реку која тече. За мене је живот једно искуство и ништа више.”